Integration in Deutschland
Bundesregierung
Evropska unija
Ministarstvo za dijasporu
Komesarijat za izbeglice
Serbische Diozese
Kosovo Compromise
Radio Srbija

Kraj predrasuda o zemlji krvi i idiota

Berlin, 24.02.2012 (ZSD) - U medijima nemačkog govornog područja u poslednje vreme je učestala negativna prisutnost srpskog naroda. Centralni savet Srba u Nemačkoj (ZSD) zbog toga u svom otvorenom pismu od politički odgovornih, programskih direktora i realizatora programa, političkih stranaka , ministara za migracije i integracije kao i medija zahteva više senzibilnosti u rukovodjenju predrasudama prema doseljenicima.

Nedavni pomen žrtvama neofašistickog nasilja u Nemackoj, sa najvišim državnim vrhom ove zemlje, još jednom upecatljivo pokazuje da iza medijskih senzacionalistickih naslova stoje ljudske sudbine koje od strane javnosti bivaju ignorisane i neozbiljno shvacene. Biološki Nemci doseljenike u glavnom svrstavaju u fioke i gaje predrasude prema njima. To boli!.

Po želji mnogobrojnih, prenosimo otvoreno pismo ZSD u prevodu sa nemackog jezika upucenog 17.02.2012 nemackoj javnosti:

Poštovane dame i gospodo,

da li clanovi jednog naroda smeju da se predstavljaju kao bezosecajne ubitacne zveri? Nema dileme, zadnje televizijsko ostvarenje serija “Tatort” (mesto zlocina, prim. Red.) emitovano 5.02.2012 na Prvom programu nemacke televizije (ARD) i austrijskom ORF 2 prevazišlo je svaku meru.

Sa najvecim brojem mrtvih u 30-godišnjem postojanju te serije (cak 16) nasilje je bilo opšte prisutno, kako fizicki tako i verbalno. Serija “Tatort” atestira Srbima u Becu, a koji su protagonisti ove kriminilasticke price, naklonost ka ekscesivnoj brutalnosti. Jedan nemacki tv-casopis najavljuje seriju sa sledecom preporukom: “Užas, toliko leševa kao nikad! Zatim najbolje popijte cašu šljivovice!”. Jedan drugi tv-casopis napominje: “Zastrašujuca studija srpske zajednice u Becu. Opis provocira strahove i potvrdjuje predrasude! S pravom? Ili je sve neistina?” U jednom drugom nemackom tv-casopisu ova serija je: „Skandal! Ubice su medju nama!

8 (osam) miliona gledalaca u Nemackoj i oko 1 (jedan) milion u Austriji (zvanicni medijski podaci od 06.02.2012) dobilo je tako generalnu sliku o jednom narodu, koje austrijanci zovu “Tschuschen“ (omalovažavajuci izraz za balkanske narode): da su ženomrzci, homofobi, brutalni i spremni za zlocine.

Posle emitovanja tv-serije „Zona separacije“ , zatim drame „Grbavica“, pa trilera „Springbreak in Bosnia“, avanturistickog filma „U meti - Sam protiv svih“, ratnoj drami „Sturm“, kao i režijskom prvencu Anželine Džulie na ovogodišnjem Filmskom festival u Berlinu „U zemlji krvi i meda“ nemacki gledaoci su, nadajmo se, mogli da gledaju valjda poslednji film u kojem se kao okvir price uzima rat u raspadajucoj Jugoslaviji. I John Travolta je momentalno, kako se cuje, u Bosni i Hercegovini i prikuplja materijal za njegov novi film „Sezona ubistva“.

“Srbi” su u ovim produkcijama naoružani i nasilnici a ovi „drugi“ uvek nenaoružani i žrtve. I ako je vec najveci broj gradjana u Nemackoj rat u bivšoj Jugoslaviji potisnuo i za njega se više i ne interesuju iznenadjujuca je prisutnost teme u medijima. Dali se radi samo o slucajnosti ?

Centralni Savet Srba u Nemackoj (ZSD) protestuje protiv jednog takvog ne diferensiranog i nadasve negativnog predstavljanja srpskog naroda i sprskih migranata u nemackim medijima. Zapažujuce je da i nakon dvadeset godina od izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji u javnom mnenju nemackog društva srpski se narod još uvek, potpuno normalno, povezje s pojmovima kao „koncentracioni logor“,“osvajacki rat“ ili „masovna silovanja“. Pri tome se filmski stvaraoci , žurnalisti ali i jednostavani gradjani služe jednim za ono vreme uobicajenim jezikom ratne propagande, koja je tako pripremala rat a potom zdušno pratila spiralu nasilja. Ova „verbalna regulativa“ za srpski narod ocigledno je još uvek na snazi i proizvoljno se u novinarskom izveštavanju vadi iz fioke.

ZSD napominje da istorija o secesionistickim ratovima u bivšoj Jugoslaviji još nije donela konacan sud. Istoricari, sociolozi i psiholozi se još muce sa ovom temom. U regionu postoje najmanje tri verzije, tri istorije o dogadjajima iz prošlosti.

Jednostrana interpretacija uzroka izbijanja tih ratova negira cinjenicu da je “pre te prošlosti postojala jedna prošlost”. Rat u bivšoj Jugoslaviji se uprošcava. „Zli Srbi“ su napali “miroljubive i slobodoumne Slovene, Hrvate i Bošnjake” i hteli da ih pokore. Ovakvo uprošcavanje stoji u sukobu sa cinjenicom da je cak 600.000 ratnih izbeglica izmedju 1991 i1995 potražilo zaštitu u Srbiji (podaci Internacionalnog Crvenog Krsta, Ženeva). Od cega i od koga su ovi ljudi bežali sa ratnih podrucja Slovenije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, pita se ZSD?

Naravno od rata. Ali, i od nekih od 83 paravojnih formacija (izvestaj UN Savet za bezbednost) i njihovih 70.000 dobrovoljaca na svim zaracenim stranama koji su izmedju 1991 i 1993 vršljali izmedju frontova. Medju njima i velik broj stranih placenika: radikalnih islamista, nemackih neonacista ili ruskih nacionalista. Ove jedinice, cesto predvodjene kriminalcima (“vladarima rata”), instrumentalizovane kroz obaveštajne službe i podržavane od pojedinih vlada, za vreme rata su vredno saradjivale. Zna se, das su medjusobno delili plen, održavali “trgovinske odnose” a i to, da posle rata sede po istim kafanama i zajedno “piju šljivovicu”. Prema tome, režiser se za ulogu „mracnog tipa“ mogao poslužiti na svim stranama.

Režiser napomenute tv-serije „Tatort-TV“, Fabian Eder, posebno istice da je njegov film „precizno rešerširan i da je prizeman i zbog toga vrlo realan”. Ako je tako, onda je bar mogao da izbegne da svi njegovi srpski protagonisti u seriji u srpskom orginalnom tonu imaju upecatljiv hrvatski naglasak. Smešno za srpske radio-televizijske pretplatnike u Nemackoj: Srpski ratni zlocinci s hrvatskim akcentom ! Srbe “koji glume sebe” režiser ocigledno nije mogao da nadje, pa su tako hrvatski glumci mogli da vrlo realno predstavljaju i bez ikakvih predrasuda do mile volje imitiraju Srbe.

Zašto i cemu ovo javno pismo Centralnog Saveta Srba u Nemackoj ? I kakve ono ima veze sa Srbima u Nemackoj i Austriji?

Jedan od najhladnokrvnih i najprimitivnih sprskih protagonista u navedenoj seriji „Tatort“ je mladic po imenu „Rajko Selic“. On duva nos bez maramice i briše slinu o nogavicu. Koji primitivni lik? Samo slucajnost?

Taj mladic je po filmskom scenariju rodjen 1985 u Austiji. Njegovi roditelji su “gastarbajteri” i vlasnici malog italijanskog restorana. Na pocetku rata 1991 „Rajko“ je dakle imao svega 6 godina. Upucen srpski gledalac se pita, odakle „Rajku“ njegove neobicne osobine i zašto ne briše svoj nos kao jedan integrisani potomak druge generacije doseljenika sa maramicom, kao ostali svet. Ili se ovde radi o jednoj još neotkrivenoj i dovoljno iztraženoj „stadardnoj matrici ponašanja srpske subkulture u Becu“?

ZSD se nadalje pita koliko je ovakvih frustriranih mladih Srba iz bivše Jugoslavije devedestih godina odrastalo po Nemackoj i Austriji? Koliko je njih kao dete ili omladinac nemo posmatralo raspad domovine njihovih roditelja? Da i domovina Srba se raspadala! Koliko njih je svoju licnost moralo da gradi u njihovoj novoj, drugoj domovini, u okruženju koje srpskom narodu nije bilo naklonjeno? ZSD se pita, kako jedan takav identitet na kraju izgleda i, pre svega, ko ga formira? Kako jedan mlad covek odrastava ako iznad celog njegovog naroda lebdi stigma?

ZSD podseca, da se od pocetka konflikata na Balkanu na teritorji Nemacke nisu dogadjali nikakvi ozbiljniji obracuni izmadju pojedinih naroda iz bivše Jugoslavije. 600.000 ondašnjih jugoslovenskih „gastarbajtera“ izbijanje sukoba i rat su doživeli kao licnu tragediju i bili su u šoku. Skoro 80% njih je imalo nameru da se vrate u tu Jugoslaviju (nemacko reprezentativno ispitivanje, 1987). Osim retkih izuzetataka, njihov “doprinos ratu” je bila humanitarna pomoc svom narodu u vrednosti od više milijardi evra.

ZSD zbog toga osudjuje stigmatizaciju celokupnog srpskog naroda u Nemackoj koji je u više od 40 godina migracije stekao i zaslužio dobro ime kao kolega s posla, komšija, clan porodice i, pre svega, kao gradjanin ove zemlje.

Na Nemackoj televiziji se vrte stereotipovi kao „poljski lopovi automobila“, „vijetnamski šverceri cigareta“, „turske cistacice“, „ruska mafija“ ili „ukrajniske prostituke“. ZSD žali da se medju sterotipove uvukao još jedan: „srpski ratni zlocinac“.

Mi to osudjujemo i skrecemo pažnju na samoobavezu odgovornih u medijima koju su izrazili u Nacionalno integracionom planu Nemacke 2007: “Mediji mogu pridoneti medjusobnom razumevanju razlicitih politickih, socijalnih i etnickih grupacija i pridoneti smanjenju predrasuda“. Ovo osnovno nacelo je ovde povredjeno.

Skoro nijedna druga evropska nacija u poslednje dve decenije nije bila toliko na meti zapadnih medija kao srpska. Sa malim izuzecima vecina medijskih priloga o Srbima i Srbiji su bile negativne i negirajuce, bile pracene neobaveštenošcu i potkrepljene selektivnim i jednostranim zapažanjem.

ZSD zahteva od odgovornih u medijima i od novinara da razviju više senzibilnosti i radoznalosti, a posebno da odstupe od jednostranog obradjivanja i pristupu „balkanskim temama“ kako to vec cine 20 godina. Od programskih saveta radio-televizije se zahteva da obrate pažnju i da se na njihovim kanalima ne koriste stereotipovi.

Jedan austrijski gledalac serije „Tatort“ je u jednom od mnogobrojnih internet foruma o seriji shvatio o cemu se radi i mi smo slobodni da ga na kraju citiramo: „Naravno da je rat (u bivšoj Jugoslaviji, prim.red.) ljude ekstremno otupeo. Otvaranjem granica, brutalnost kao i ekonomske razlike su stigle i do Austrije. S druge strane kako je ljudima koji su u Becu odrasli i poseduju tipican spoljni izgled koji je u filmu do povracanja bio naglašen ? Obezkorenjeni, upecatljivog ponašanja u školi i sa katastrofalnim izgledima za posao mnoge od njih guramo u kocku i kriminal. Ako se ovim ljudima ne ponudi realna životna perspektiva, onda smo krivi da takve subkulture nastaju.”

SAVEZNO PREDSEDNIŠTVO




srb_erlebnis_3.jpg